Pitanje: Tema koju bismo možda mogli da obradimo u nekom od narednih tekstova na blogu: Ljubav prema sebi, zašto je važna?
Pričali smo o anahathi, radili meditaciju na tu temu, možemo se sada nadovezati sa tekstom na temu ljubavi kao najduhovnijim osećanju koje se uvek najviše oseća u predelu srca. I najintenzivniji je u periodu zaljubljenosti. Tad čovek nekako najviše i najbolje oseća povezanost sa univerzumom. Ali zašto samo tada? Zar ne bismo mogli da volimo sebe istim intenzitetom kao što volimo druge ljude? Ne u smislu narcisoidnosti, nego voleti život u sebi, osećati uzbuđenje, biti iskren prema sebi, voleti sve aspekte sebe, i dobre i loše. Zar to nije integracija?

Već duže vreme razmišljam da, umesto da pišem, počnem da snimam video snimke, da bih mogla efektnije da prenesem ono što želim. Jer ovo pitanje ima toliko slojeva u sebi, toliko različitih tema, a ljudi prosto više ne žele da čitaju dugačke tekstove. Ali hajde da probam ovako, i da idemo sloj po sloj.

Ljubav prema sebi, zašto je važna? Ljubav prema sebi je ljubav u svojoj suštini. Ne možemo voleti druge ako ne volimo sebe. Rečeno je: „Voli bližnjeg svog kao sebe samog“, ali smo mi propustili da razumemo tu poruku i zamenili je konceptom da je dobro voleti druge, a loše biti sebičan. I tu smo propustili da shvatimo da je ljubav prema sebi preduslov ljubavi koju možemo drugima dati. Uzeli smo kao pretpostavku da sebe volimo i da uvek radimo u svom najboljem interesu. A šta ako je istina drugačija, ako sebe mrzimo, odbacujemo, ako se sebe stidimo, ako duboko u sebi nosimo utisak da nismo voljeni, da nismo vredni ljubavi? Šta ako je bol odbacivanja temelj našeg osećaja prema sebi? Da li onda možemo voleti druge, da li možemo raditi u njihovom najboljem interesu?

Međutim, već tu se spotičemo, ne samo o koncept sebičnosti, već o to šta je ljubav i šta znači voleti sebe, i šta znači voleti drugog.

Da se vratimo, na momenat, na formulaciju samog pitanja: ljubavi kao najduhovnijim osećanju koje se uvek najviše oseća u predelu srca. I najintenzivniji je u periodu zaljubljenosti. Tad čovek nekako najviše i najbolje oseća povezanost sa univerzumom. Ali zašto samo tada? Zar ne bismo mogli da volimo sebe istim intenzitetom kao što volimo druge ljude? Ne u smislu narcisoidnosti, nego voleti život u sebi, osećati uzbuđenje, biti iskren prema sebi, voleti sve aspekte sebe, i dobre i loše…  i da shvatimo da mi ljubav doživljavamo kao zaljubljenost, kao stanje opčinjenosti, uzbuđenosti, intenzivne pozitivne emocije koja daje osećaj pripradanja, povezanosti i jednosti sa univerzumom, sa svim. To romantizovano viđenje ljubavi je jedna od tačaka spoticanja i nesaglasna sa onim delom na kraju gde želimo da volimo sve aspekte sebe, i dobre i loše, tj. da ljubav bude bezuslovna, u dobri u zlu. Zar zaista možemo očekivati uzbuđenje i intenzivnu opčinjenost pri lošim ispoljavanjima onih koje volimo, pa i nas samih? Dakle, viđenje ljubavi kao uvek pozitivne, preplavljujuće i ispunjujuće emocije je, jedan od problema u razumevanju i očekivanjima. I to treba zaista da vidimo, pre nego što počnemo da pravdamo ubacujući neke druge koncepte u igru, jer, istina je da se mi često samo igramo sa onim „voleti i u zlu“ ili „voleti loše aspekte“. Bezuslovna ljubav je nemoguć koncept za nas kakvi smo sada i jako je bitno da tu ne lažemo sebe.

Šta bi bila ljubav koja nije zaljubljenost i opčinjenost, ljubav koja opstaje i u realnim okvirima onoga što imamo ispred sebe i u sebi? Ljubav je razumevanje iz kog dolazi do prihvatanja i obuhvatanja. Nasuprot ljubavi je nerazumevanje, strah i odbacivanje. Da bismo razumeli drugog potrebno je da imamo širinu i sposobnost viđenja drugog kroz njegov doživljav realnosti, kroz njegovu perspektivu, filtere i njegove emocije, kroz njegovo iskustvo i okolnosti u kojima je. To znači sposobnost da sagledamo drugog iz mesta gde se on nalazi, ne iz mesta gde smo mi. A ljubav prema sebi, kao preduslov za to, traži razumevanje delova naše ličnosti na isti način – kao razumevanje perspektive, emotivnog i mentalnog stanja, viđenja potreba, težnji i tendencija delova nas samih kao zasebnih ličnosti. Korak pre toga, a jako bitan za ljubav prema sebi, je shvatanje da smo rascepljeni, da imamo različite delove ličnosti i da oni često imaju kontradiktorne težnje, razmišljanja, koncepte, emocije; shvatanje da smo mnoštvo, a ne jedno.

Hajde da budem konkretnija, jer već osećam da ovo što pišem ne vredi, da ne može biti shvaćeno na pravi način. Uzeću sebe za primer, možda je tako najbolje, ali ću prikazati samo jedan rascep u ličnosti da bi poenta bila lakša za razumevanje, uz napomenu da je rascepa mnogo više. Kada sam bila mala, još u obdaništu, upoznala sam drugaricu koja je bila jako tiha i stalno je ćutala. Ja sam bila živo dete, večiti borac za prava, mali buntovnik. Došla sam jednom kući iz obdaništa i mama me je pitala nešto, ja sam ćutala, a nakon insistiranja da odgovorim, odgovorila sam tiho, poput te devojčice sa kojom sam se družila. Bila sam mala, i moje sećanje na sve to nije pouzdano, ali se sećam da je mama napravila veliku dramu oko toga, da je rekla da sam postala kao ta devojčica i da ona ne želi da se ja družim sa njom! Posle su se desila još dva slična događaja, sa istom maminom reakcijom. Jedna devojčica nije mogla da izgovori čisto R, pa je mama primetila da i ja to radim. A druga drugarica je mucala, pa je mama bila odlučna da sve to loše utiče na mene, jer ja treba da se družim sa onima koji su uspešni, dobri, jaki, koji su mi primer, a ne sa onima koji su slabiji. I sama sam imala problem da izgovorim reč: otorinolaringolog i ona me je zbog toga jako, jako grdila. Tu negde sam, nesvesno, počela da odbacujem deo sebe koji je slab, ranjiv, kome je potrebna pomoć i podrška i odlučila da se identifikujem sa delom koji je sposoban, jak, ambiciozan, samouveren. Gledano sa stanovišta postignuća u životu, tog praktičnog životnog aspekta, mene je snaga izgradila, odlučnost, upornost i ambicija učinile su da stvari postižem. Zašto bih volela i razvijala slabost, sažaljivost, kenjkavost, ranjivost? Kada sam krenula da se bavim radom na sebi i da budem iskrena, da ne pravdam svoja ispoljenja, primetila sam da sam jako gruba i netolerantna kada je neko od bliskih ljudi bolestan ili slab na bilo koji način. Da me to jako nervira, da odmah imam osećaj ugroženosti jer sada ja moram da brinem o tom nekom, osećaj da me ograničava, sputava, da mi je teret. Naravno, to nikad nije bilo diretno i otvoreno, moja ličnost uvek nosi jaku masku brige, podrške i ljubavi, ali duboko u sebi jako me je nervirala tuđa slabost i nemogućnost da budu jaki. Dakle, snaga kao veliki kvalitet, slabost i nemoć kao najveći strah. Ne želim da zavisim od drugih, ne želim da budem slaba! Ono što nisam odmah razumela je to da je u paketu sa slabošću odbačena i emotivnost, ranjivost u onom senzitivnom, suptilnom smislu. Sve što se odbaci, ne može nestati, jer se, nesvesno, energetski podržava upravo kroz milion situacija u kojima se iznova i iznova odbacuje, te postaje devijantno i destruktivno. Javlja se kroz osećaj stida, krivice, potrebu za kontrolom i posledično tome anksioznost, neodređeni strah. I tu dolazimo do toga da ne volimo sebe jer postoji deo ličnosti koji je odbačen, neprihvatljiv, koji smeta. Iz tog stanja zahtev da me drugi voli takvu kakva jesam, da me razume, prihvati… potpuno je nemoguć jer tražim od drugog ono što sama ne mogu dati – a to je viđenje, razumevanje i prihvatanje značajnog dela sebe. A i nemoguće je da, iz tog stanja, iz te vibracije, privučem one koji to prihvataju, razumeju i vole. Iz te vibracije mogu privući samo one kojima je potrebna moja snaga i koji me nikad neće podržati u slabosti i ranjivosti. Njihova zaljubljenost i opčinjenost videće sve ono što donosi snaga, ništa od onoga što donosi ranjivost. Iz tog stanja, da li ja zaista mogu prići nekom ko je slab i ranjen, bez osećaja nadmoći, bez potrebe da ga popravim, učinim snažnim? Iz tog stanja, da li ja ikad mogu voleti one kojima je potrebna pomoć, koji zavise, koji imaju psihičke ili fizičke nedostatke? Mogu li zaista biti na mestu gde su oni, zaista saosećati, ako pre toga nisam bila na mestu sopstvenog ugušenog dela koji je slab, ranjiv, koji ne zna, ne ume, nema motiv, nema snagu, koji traži podršku, zagrljaj?

Voleti sebe znači prestati sa odbacivanjem delova sebe. Prihvatiti sopstvenu mržnju, zavist, bes, ogorčenost, želju za moći, strah od života… prihvatiti sve ono što čovek jeste u svim svojim ispoljenjima, kroz razumevanje odakle dolazi sve to i kakav doživljaj stvarnosti kreira. Voleti sebe znači shvatiti bol i strah koji su u osnovi odbacivanja. Postoji samo jedna psiha, ne postoji moja, tvoja i tuđa psiha. Sve ono što je jedan čovek spreman da učini, koliko god da je to veliko ili nisko, dobro ili zlo, predstavlja moju spremnost, moj potencijal. Svaki čovek iz našeg iskustva deo je nas samih, deo naše psihe, naše duše, naše ličnosti. I, onda, tako gledano, pitam ja vas: Da li možemo to voleti? /čitajte: razumeti, prihvatiti, obuhvatiti sobom, privući ka sebi, zagrliti? Da li možemo to doživeti SOBOM, shvatiti da to mi JESMO na isti način na koji smo sve drugo? Jer ljubav je razumevanje odakle dolazi ono što dolazi i sposobnost da to ne odbacujemo.

I, na kraju, da odgovorim na pitanje zašto je ljubav prema sebi važna i da li možemo voleti sebe istim intenzitetom kao što bivamo zaljubljeni u drugog. Rad na sebi, a on je u osnovi rad na postajanju svesnim, traži kao imperativ put ka celovitosti, osvešćavanje svega onoga što je podsvesno i nesvesno. Celovitost znači doživljaj Jednosti, sjedinjenosti, a to je suprotno rascepljenosti, odbacivanju, odbijanju. Ljubav je suprotna sila od odbacivanja, suprotna strahu i nerazumevanju. Da bismo voleli sebe potrebno je da razumemo u kojoj meri to nemamo, u kojoj meri odbacujemo delove sebe, emocije i ispoljenja koja doživljavamo ugrožavajućim i neprihvatljivim. Bitna je ljubav prema sebi, jer je to put svesnosti, put celovitosti. Zaljubljenost je stanje opčinjenosti gde dobijamo, iz nekog drugog stanja svesti, uvid u to stanje celovitosti, Jednosti, sjedinjenosti. Na praktičnom, svakodnevnom nivou, teško da možemo očekivati da budemo zaljubljeni u svoju mržnju, slabost, u svoje strahove, u svoju zavisničku i očajničku potrebu za drugim, u malo dete u nama koje vrišti, koje se valja i besni zato što nije dobilo igračku. Teško da možemo biti zaljubljeni u svoju želju za smrću i povređivanjem. A sve to treba da volimo, da bismo prestali da to odbacujemo i projektujemo na druge. Na praktičnom nivou, put ljubavi prema sebi je put razumevanja perspektive, okolnosti, emotivnog i mentalnog stanja iz kog ti delovi ličnosti deluju, razumevanje njihovih potreba, težnji, tendencija. To je put razumevanja potreba i načina na koji se te potrebe mogu zadovoljiti, a u skladu sa celinom i potrebama svih drugih delova.

Ne, odgovor na ovo ne može biti taj da treba da stanemo pred ogledalo i kažemo: “Volim te, lepotice!” Odgovor ne može biti da treba da prigrlimo sve svoje kvalitete i talente koje nemamo i da poverujemo da su oni oduvek tu. Ne može biti u novim maskama i kvalitetnijoj šminki koju ćemo naneti na svoju ličnost. Ljubav prema sebi podrazumeva da to sebe prvo vidimo, da to sebe prvo živimo. Podrazumeva autentičnost, najdublju iskrenost. To je ono kad stanemo ispred ogledala i vidimo podočnjake i onda ne uzmemo puder da ih premažemo. Momenat kada sednemo i saslušamo priču naših podočnjaka, umor od života, od pokušaja, od razočarenja, od trčanja za stvarima koje nikad nismo zaista želeli. Momenat kada pustimo da podočnjaci kažu da mrze besmisao svih nastojanja i da nisu više spremni da idu tim putem. Momenat kada napravimo istinski kontakt sa njima i odlučimo da ih nosimo sa sobom bez stida, bez prekrivanja. Ljubav prema sebi, a još više ljubav prema drugima, je onaj momenat kada prestanemo da se foliramo i da drugima plasiramo samo ono što vidimo lepim i prihvatljivim. Kada izađemo sa istinom o sebi, o svim delovima sebe, sa svim bolovima, strahovima, stidom, i time damo onom drugom dozvolu i podršku da uradi isto.

Jako je složena ova tema, jako je duga priča, jako je dug ovaj tekst. I ima tu mnogo toga da se kaže, mnogo više nego što su mnogi spremni da čitaju, slušaju i rade.