Zaustavljanje i zadržavanje u određenim položajima često predstavlja problem vežbačima, naročito na početku. Ostajanje u određenom položaju je uvek teže nego što izgleda, bez obzira na zahtevnost samog pokreta ili položaja. Svaki pokret kada je zaustavljen izaziva napetost određenih mišića. Ali i pored toga postoji otpor prema zaustavljanju, koji nije samo fizički – a to je potreba za pokretom, potreba da se rešimo nemira, napetosti, nemogućnost da ostanemo u toj zaustavljenosti. Ono što na jogi učimo je upravo način na koji reagujemo na zaustavljenost, na napetost. Kada uđemo u krajnji položaj i ostanemo u njemu, produbljenim disanjem opuštamo mišiće koji su napeti, koji se istežu, dok kroz produbljenost stičemo mogućnost da dublje uđemo u krajnji položaj i da neprimetno i nenasilno pomerimo granice. Ali to je samo jedan deo priče, samo jedan aspekt, ono što se odmah oseti i primeti.
Drugi deo se tiče reakcije koju menjamo, navike koja je uglavnom duboko ukorenjena u svima nama – a to je navika da na stres, na napetost, strah, negativne emocije i reakcije reagujemo još jačom napetošću, nemirom, negativnim emocijama. Stresne situacije u životu uglavnom bivaju praćene na fizičkom nivou ubrzanim i plitkim disanjem, snažnim pokretanjem energije, gde se telo priprema na odbranu, na napad ili beg. To je prirodna reakcija organizma i veoma korisna kada je u pitanju stvarna ugroženost, napad ili situacija koja zahteva da odreagujemo napadom ili bežanjem. Međutim, mi smo daleko češće izloženi okolnostima u kojima je procena ugroženosti deo našeg ličnog doživljaja situacije, iracionalnih strahova, reakcija baziranih na lošim iskustvima i anticipiranju lošeg ishoda. U tim okolnostima telesna reakcija samo smeta pravilnom reagovanju, i ubrzani dah, plitko disanje i pokrenuta energija prerastaju u grč, jer ne dolazi do delovanja – niti se fizički branimo niti bežimo. To je okidač za čitav niz negativnih emocija koje nas još dublje uvlače u reakciju, u osećaj ugroženosti čime se produžava napetost. Vrlo često to prerasta u stalnu napetost, u stalnu fizičku, emotivnu i mentalnu tenziju. Kroz ostajanje u položaju, kroz instrukciju da dišemo produbljeno i da se potpuno opustimo, mi pravimo drugu vrstu odgovora na napetost, drugi uslovni refleks, a to je da na napetost reagujemo opuštanjem. Produbljeni dah i svesno opuštanje mišića opušta fizičko telo, a to dalje utiče i na emocije, jer menjamo utisak, doživljaj okolnosti koje imamo pred sobom.
Interesantno je da se doživljaj i procena neke situacije menja promenom načina na koji dišemo, svesnim usmeravanjem pažnje na pokrete i promenom položaja tela. Kada to primetimo, kada radimo na tome kroz svesno opuštanje u krajnjem položaju, onda imamo prilike da razmislimo o stvarnosti onoga što osećamo i mislimo, o istinitosti naših doživljaja. I priliku da promislimo o utiscima, o energiji koju dobijamo kroz utiske. Istu okolnost (napetost mišića, neugodnost zbog istezanja) možemo doživeti na dva načina – možemo osetiti nemir i na nemir reagovati grčem, izlaženjem iz položaja, osećajem nezadovoljstva zbog neprijatnosti, bola ili sopstvenih granica, otporom prema svemu tome, osećajem da smo ugroženi, besom, mržnjom, što nam daje jedan doživljaj i kvalitet energije koju na taj način pokrenemo, ili možemo, ubacivanjem pažnje i svesnim opuštanjem, iskoristiti energiju koju napetost pokrene i transformisati je u osećaj ispunjenosti, sjedinjenosti, duboke opuštenosti, predaje, poverenja. Jasno je da niko, kada tako postavimo stvari, ne bi svesno odabrao prvi tip reagovanja, niko ne bi ulazio u otpore prema napetosti, u grč, u negativne emocije. Problem je što to nije svestan odgovor, već stečena navika reagovanja, za čiju promenu je potrebno mnogo više od intelektualnog razumevanja ovih reči. Potrebno je da steknemo novu naviku, kroz svakodnevno vežbanje i rad na opuštanju u asanama i okolnostima koje su takve da to prirodno ne pokreću u nama, u kojima je čak suludo i naizgled potpuno nenormalno biti opušten. To je razlog zašto ostajemo u određenim položajima i zašto se u njima svesno opuštamo usmeravajući pažnju na mišiće koji su napeti.
Ima još jedan bitan momenat u svemu ovome, a tiče se energije koja se pokrene. Što je položaj zahtevniji, što je napetost ili istezanje mišića veće, to je jača i energija koja se pokrene. Isto je i sa okolnostima koje pokreću negativne emocije, kao što su strah, mržnja, povređenost. Sve te emocije nose dosta energije, i ako u tim momentima, u momentima kada se one pokrenu, zadržimo pažnju, produbimo dah i ne upadnemo u identifikaciju (poistovećenost sa onim što se u nama pokrene) dobijamo priliku da pokrenutu energiju sačuvamo i transformišemo u suptilnije oblike energije – da se pokrene emocija ispunjenosti, duboke sjedinjenosti, devocije. Kroz jogu radimo na energiji, na pokretanju i uvećanju energije, kao i na pretvaranju energije u suptilniju, kvalitetniju energiju kroz transformaciju utisaka, kroz promenu načina na koji doživljavamo, tačke iz koje posmatramo okolnosti. To je ono što se nalazi iza jednostavnog zahteva da ostanemo u krajnjem položaju, produbimo dah i potpuno se opustimo.
I, da bude potpuno jasno, ne možemo se loših navika brzo rešiti. Navike smo stekli godinama prepuštajući se liniji manjeg otpora. Interesantno je da je linija manjeg otpora najčešće jačanje otpora. Mi reagujemo otporom i na najmanje okidače. Da vam ovog trenutka šef ili partner uđe u prostoriju i kaže da treba da uradite to i to, da postoji problem koji treba rešiti, prva reakcija bi bila snažan otpor – i to zato što stalno živimo u stanju fizičke, emotivne i mentalne napetosti. Pa nas i slučajan pokret ili gruba reč može izbaciti iz takta, učiniti da se slomimo. Otpor troši užasno puno energije, i to potpuno neproduktivno. Da uradimo ono što se traži od nas, opušteno, prirodno, mnogo bismo manje energije izgubili. Zapravo, dobili smo dodatnu energiju kroz delovanje, kroz svestan pokret.
Zato je bitno da na tome svemu radimo. Kroz asane, kroz ostajanje u položaju, kroz disanje. A cilj je, da ponovim, promena utiska, načina na koji reagujemo na napetost i stres. Koliko energije dobijamo iz opuštenosti u krajnjem položaju osetimo i primećujemo na svakom času joge. Sada je samo pitanje da li ćemo shvatiti koliko je nužno da na tome istrajno radimo, da učinimo da to postane primarni i prirodni odgovor na stres. Ili ćemo dopustiti da nas suočavanje sa jačinom nemira i otpora udalji od vežbanja i učini da odustanemo i popustimo liniji manjeg otpora (koja je, paradoksalno, veći otpor!). Istina, imamo i treću mogućnost – a to je da od joge napravimo gimnastiku i da pustimo da pokreti budu sami sebi svrha, da vežbanje bude bez pažnje i bez primećivanja onoga što se u nama pokrene. Taj treći način nije nužno loš, jer on nemir, napetost, stres i energiju koja se pokrene pretvara u delovanje, prilikom čega se ta energija koristi, prazni, oslobađa. To je svakako bolje nego da ostane u telu, u grču. Ali ta vrsta vežbanja ne menja ništa u načinu na koji doživljavamo ili reagujemo, niti deluje na uzroke. Ona je samo način produktivnijeg i zdravijeg načina kanalisanja energije koja se pokrene u nama. Tu je bitno znati šta nam je cilj, šta je ono na čemu radimo. Da li je cilj samo da na lakši način podnosimo život, da imamo zdravije i lepše telo, ili je cilj rast, svest, istinska promena koja dolazi iz saznanja da mora postojati neka dublja svrha postojanja, nešto više od samog pokretanja i trošenja energije, i težnje da to ostvarimo.
Yoga. Umetnost pokreta. 