Jako je dobro da, kad pratimo nečije učenje, razumemo temeljne ideje, da se ne izgubimo u moru reči, primera, objašnjenja, već da fokus bude na onome što je suštinski bitno. Gabor Mate priča o traumi. Traumu definiše ne kao ono što nam se desilo, već kao značenje koje smo dali onome što se desilo. To je jedna od temeljnih ideja, svakako. Moćna tehnika rada na sebi je da zastanemo svaki put kada imamo jaču emotivnu reakciju i da postavimo pitanje: Koje značenje dajem onome što se desilo? Iako izgleda da su odgovori na ta pitanja očigledni, značenje koje dajemo onome što se dešava često je potpuno izvan svesnog. Jer um pravi poveznice, a nama daje racionalizacije. Pa kad krenemo da prebacujemo partneru što je po milioniti put ostavio prljave čarape potrebno je da proniknemo u značenje koje za nas to ima kako bismo razumeli prirodu svoje emocije i reakcije. Ne radi se o čarapama, to je bar jasno. Ni o svemu onome što nam um daje kao odgovor na prvu loptu.
Druga bitna ideja je način na koji doživljavamo sebe i druge. Svi koju su radili sa ranim traumama znaju da malo dete tumači sve iz perspektive koju ima, misleći da je sve što se dešava povezano sa njim. Kada postoji svađa, kada postoji mržnja, kada se dešavaju bolesti ili gubici, dete će uvek doživeti sebe uzrokom svega toga. I doći do zaključka da nešto sa njim nije u redu, da je pogrešno. Zato Gabor traži od svih nas da ne pitamo jedni druge Šta je problem sa tobom? već da pitamo Šta ti se desilo? Opet i ovo deluje previše jednostavno, očigledno i čak se možda ni ne primeti razlika, ali tu postoji suštinska razlika. Retko ko od nas je svestan koliko je jako naše temeljno uverenje da smo pogrešni, da nismo dovoljno dobri i da nešto nije u redu sa nama, da ne vredimo. I čak nam taj utisak o nama deluje kao zrelost, jer traži od nas da budemo bolji, da postižemo više, deluje kao preuzimanje odgovornosti za greške i slabosti. Međutim, nije, ništa od toga nije, jer je to način na koji odbacujemo i razlog zašto se ne menjamo. Moramo to razumeti, jako je bitno. Ako postoji uverenje da smo pogrešni i sjebani, postoji konačnost u tome. I postoji ozbiljan nedostatak saosećanja, podrške i razumevanja sebe. Pitanje: Šta ti se desilo? otvara prostor za promenu, jer otvara pre toga put za razumevanje zašto smo tu gde smo. To što nam se desilo nije deo naše prirode, već našeg iskustva. To što smo proživeli nije kazna za grešnost koju nosimo u sebi, već je deo životnog puta, izgradnje svesnosti.
Yoga. Umetnost pokreta. 