Piše: Branka Prekić
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja. Zažmuri se na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe
Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
-Vasko Popa-
Život je nekako postao trka, svakodnevna, iscrpljujuća, beskrajna. Od jednog zadatka do drugog: menjaju se uloge, menjaju se kostimi, menjaju se lica, govor – pa sve ispočetka. Do gubitka sebe ili osećaja sebe. Celo sopstvo se popelo u glavu koja je negirala fizičko telo i ono fino suptilno Ja koje se u tom telu nalazi. Na fizičkom telu sam pronalazila modrice za koje nisam znala odakle mi – glava je nadjačala fizički bol. O modricama u unutrašnjem Ja nisam sebi dozvoljavala ni da razmišljam. Sve uz refren Srećna sam. Dobro mi je.
Onda je fizičko telo poslalo bol koji je trebalo rešiti jer je smetao realizaciji planova glave. Tu počinje joga, tačnije manifestacija joge, jer je ona oduvek bila prisutna u meni samo me je splet životnih okolnosti nepogrešivo vodio od jedne tačke do druge. Od prve instruktorke, Vojke, sa čijih sam časova dolazila u toj meri promenjena i vesela da su me ukućani sa znatiželjom i radošću dočekivali na vratima doma. Do drugog učitelja, Gordane, sa kojom sa pošla i još uvek idem duboko, duboko, na dno svog ponora, ne razbijam se, već ustajem svesnija i radosnija, spremna da igram. A onda i do učitelja Dragana Lončara i Ivane Lončar kod kojih sam završila obuku za instruktora joge i od kojih još mnogo toga imam i želim da naučim. Drugim rečima – završila nisam ništa, tek sam krenula i radujem se putu i narednom spletu okolnosti. Promenila sam i refren i zadatke. Sada prihvatam i da sam srećna, i da nisam. Da mi je dobro, ali i da nije. Glavni zadatak je postalo da spoznam ZAŠTO i promenim koliko mogu. Uživam u svom telu, u svemu što može, u svemu što ne može. Ne bežim od Ja. Trudim se da ga vidim iskreno, kakvo god da je, da ga prihvatim, a promena onda dolazi sama od sebe. Ahimsa – nenasilje, prema sebi i prema drugima ili Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe.
Zašto volim da radim jogu sa drugima? Pa zbog želje da radosti i spoznaje koje meni donosi i drugi osete. Zbog svih ponora u koje se pada i svih skokova visoko, visoko, do navrh samog sebe. Zbog želje da i drugi osete promenu koju ja živim. Zadaci ostaju isti, isti kostimi i uloge, samo se mi menjamo u njima.
Yoga. Umetnost pokreta. 