Jedna od prvih stvari koje naučimo kada krenemo putem ka sebi je da je ceo rad – rad na nama samima. Toliko energije u našem životu potrošeno je na pokušaj da promenimo druge i okolnosti, na neprihvatanje i otpor prema onome što se dešava, da kapitulacija konačno nastaje kada shvatimo uzaludnost svakog takvog pokušaja. Jer, bez obzira na sav naš trud i napor da promenimo, da život i druge uskladimo sa svojom idejom kako bi trebalo da bude, odnosi i okolnosti postaju još gori i još dalje od onoga čemu težimo. To bi trebalo da je dovoljan dokaz da negde značajno grešimo.
Rad na sebi počinje tek kada počnemo da razumemo ideju rada: “Nivo našeg bića određuje/kreira stvarnost koju živimo”. Da, nivo našeg bića kreira stvarnost koju živimo! I to je to, time je bukvalno sve rečeno. Međutim, potrebno je mnogo vremena da se ta ideja ukoreni na pravi način u nama, i da postane jača od svih onih drugih ideja koje smo godinama hranili i osnaživali unutar nas. Tu imamo nekoliko glavnih tačaka spoticanja, onoga što nas svom silinom vuče nazad u naviku borbe sa vetrenjačama.
Prvo je pitanje zasluga. Tek kada počnemo da posmatramo pitanje zasluga u životu primetićemo koliko smo nekonzistentni u toj ideji, koliko je sama ideja potpuno suluda. Jedan deo nas izgrađen je na tome da u sve treba ulagati trud, napor, davati svoj maksimum kako bismo postigli nešto i dobili ono što zaslužujemo. Taj deo neguje prave vrednosti i insistira da se njihova validnost potvrdi. Drugi deo nas uvek želi prečice, ide linijom manjeg otpora, prihvata ono što mu dolazi bez truda, i traži, zahteva da bude uvaženo, voljeno i vrednovano bezuslovno, samo zato što postoji, jeste. Osuđujemo sve one koji imaju više, koji su postigli i vrednovani po kriterijumima koji nama nisu jasni ili ih ne prihvatamo kao validne, poredimo se sa njima i gradimo osećaj više vrednosti iz odbijanja da prihvatimo inferiornost. U stalnoj smo borbi između onoga što sami vrednujemo kao zasluženo i onoga čemu život potvrđuje vrednost. Bes pravednika se pojavljuje milion puta unutar nas, kao i osećaj povređenosti zbog nepravde. Tu je možda i suvišno napomenuti da mi nemamo ništa unutar nas što bi moglo da sudi i meri sopstvenu i tuđu vrednost i zasluge, jer kada stavimo i taj faktor u igru, dolazimo do toga da je pitanje zasluga, kao glavna tačka našeg spoticanja i glavni okidač za negativne emocije ljubomore, zavisti, mržnje, povređenosti, besa, beznađa i besmisla, potpuno apsurdna.
Povezano sa pitanjem zasluga je i pitanje krivice. Krivica koju osećamo je ništa drugo do strah od kazne, greške, strah od odbačenosti i gubitka. Osećamo krivicu i kada ono što dobijamo ne smatramo zasluženim. Krivica je pridavanje značaja sebi, odbijanje odgovornosti, samokažnjavanje. Pridavanje značaja sebi, jer se tu ubacimo u film po kome smo mi pokrenuli neki loš splet okolnosti, u kome smo mi uticali da se nešto loše izdešava. Odbijanje odgovornosti, jer je osećaj krivice destruktivan i ima ulogu kazne. Osećamo se jadno, ispunjeni smo negativnim emocijama i time kažnjeni. To nas oslobađa rešavanja posledica, delovanja i suočavanja sa onim što je ispred nas. Ali da ne idem dalje u kompleksnost sama krivice, jer to i nije glavna tema.
Elem, zakon vibracije. Vibracija je on što ispunjava prostor naše svesti, što utiče na energiju koju emitujemo. Od energije koja je unutar nas zavisi i ono što privlačimo kada su u pitanju drugi i okolnosti. Sve što nam se dešava, sve što čini našu stvarnost saglasno je toj vibraciji, našoj energiji koju emitujemo. Ceo rad koji radimo na sebi treba da bude usmeren na to da prostor svesti ispunimo onim što u naše iskustvo privlači odnose i okolnosti koji će izgraditi i jačati težnju koju imamo, cilj koji hoćemo da postignemo. Zakon vibracije je jednostavan – privlačimo ono što želimo, ono na šta usmeravamo pažnju (pažnja = energija). Problem sa razumevanjem zakona vibracije je u delu shvatanja da nisu sve naše težnje na svesnom nivou, nisu sve izrečene onim što možemo definisati kao nešto što želimo da se ostvari (ko još na svesnom nivou želi neuspeh, bolest, gubitak, patnju?). Međutim, ono što se u zakonu vibracije uzima kao težnja je ono čemu dajemo pažnju. Ako su to strahovi, nemir, anksioznost, milioni scenarija unutar kojih proživljavamo neuspehe i gubitke, sopstvenu i tuđu smrt, onda će ono što nam se dešava potvrđivati taj strah i nemir dajući nam odgovor kakav (nesvesno) tražimo. Jer, tu je deo nas koji hoće da bude žrtva, koji uživa u tome da dokaže da je sve nepravedno, uzaludno i da će se svi kajati kada njega više ne bude bilo. Deo nas koji svoju vrednost dobija kroz taj osećaj neshvaćenosti, nemogućnosti drugih da ga vrednuju. Ako je, pak, naša pažnja usmerena pretežno na osećaj sigurnosti, na izgradnju kvaliteta, na težnju ka znanjem, razumevanjem, ostvarivanjem sebe kroz rad i delovanje, onda su i okolnosti i odnosi koje privlačimo oni koji nam to daju. Zakon vibracije je jednostavan jer život (=stvarnost koju kreiramo) uvek nam daje potvrdu onoga u šta verujemo, onoga što smo uzeli kao istinito. Ako smatramo da ne zaslužujemo, nećemo dobiti. Ako merimo svoje postupke merom koja je u skladu sa našim znanjima i sposobnošću razumevanja (svešću) onda i dobijamo zasluge koje smo sebi pripisali. To je jedan neverovatan začarani krug zasluga, krivice, strahova, uverenja… koji nas drži zarobljene uvek u istom. Jer smo sami odlučili da je to prostor našeg delovanja i ogradili ga svim tim iz težnje za sigurnošću i utehom poznatog.
Poenta: Odbaciti pitanje zasluga. Odbaciti osećaj krivice. Strahove. Shvatiti u kojoj meri su sve to gluposti, u kojoj meri je sve u šta verujemo zasnovano na neznanju, na ograničenim podacima koje smo prihvatili kao istinu. Mi smo ti koji tome dajemo kredibilitet, koji to ojačavamo. Mi smo ti koji namerno zatvaraju oči kada postoji dokaz protiv, dokaz da stvari nisu takve kakvim ih mi doživljavamo. Ništa nije pitanje zasluga (!), sve je pitanje vibracije. Ne ostvaruje onaj ko je zaslužio (šta god da to za nas znači) već onaj čija je vibracija usklađena sa svesnom težnjom. Odustati od emocija povređenosti, zavisti, mržnje, nepravde, straha, shvatajući da nam to daje vibraciju koja privlači ono što nas povređuje, obezvređuje, sputava. Okrenuti se svemu onome što nas podiže, ispunjava, čini da se osetimo većim, celim. Ispuniti prostor svesti svim onim čemu težimo, doživeti to ostvarenim.
Sve ono na čemu radimo na jogi je upravo rad na onome što ispunjava našu svest, što stvara drugačiju vibraciju i energiju. Učimo da se usmerimo na sebe, na unutrašnji prostor tela. Učimo da usmeravamo i držimo pažnju na ono što se u nama pokreće, da osetimo i primetimo energiju koja je u nama pokrenuta. Razvijamo senzitivnost i menjamo utiske iz kojih dobijamo suptilniju energiju, energiju drugog kvaliteta. Ceo naš rad je rad na promeni vibracije kroz koju se menja i nivo bića i stvarnost koju živimo.
I za kraj, za one koji su istrajali u čitanju, da pomenem i deo koji je dodatna tačka spoticanja kada počnemo da primenjujemo ovu ideju i koji nas često vraća na početak i čini da odustanemo. U pitanju je nestrpljenje i nemogućnost održavanja usmerenosti i kontinuiteta u onome što počnemo da izgrađujemo. Trebalo mi je dosta vremena da razumem da je inercija užasno jaka i da je nemoguće odmah promeniti i privući okolnosti koje odražavaju stanje. Postoji kašnjenje, inercija na fizičkom nivou. Tu i nastaje problem u primeni, jer čim primetimo da okolnosti i drugi ne reflektuju ono što mi osećamo u sebi, mi upadamo u negativnost, sumnju i zaborav. Time gubimo usmerenje, menjamo vibraciju, bivamo rastrzani u htenjima i dobijamo i takve odgovore. Stvarnost biva kreirana u skladu sa tim haosom i rastrzanošću koji održavamo. Rešenje za to su dve reči: strpljenje i poverenje. A pre toga: dopuštanje.
Yoga. Umetnost pokreta. 