Pre joge bila sam puna energije, nemirna, nervozna. Ona koja čini stvari, trči, postiže. Puno toga je bilo nakupljenog u meni, besa, straha, umora, nezadovoljstva. Mogla sam da idem, ali nisam mogla da stanem.
Sada uživam u zaustavljenosti. U svesnosti. U tišini, samoći. U pomeranju granica. U energiji koja se ne rasipa uludo.
Yogu vežbam od 2007. godine po sistemu Yoga u svakodnevnom životu. Za tih 7 godina prošla sam sve nivoe vežbanja, od I do VIII pod vođstvom izuzetno dobrih instruktora centra u Novom Sadu. Imam i kratko iskustvo u vežbanju ashtanga-power yoge, fizički zahtevnog stila yoge, u kojoj mi je nedostajalo puno od onoga što smatram pravom yogom. Nedostajala je suptilna energija i kontakt sa sobom. Drugačije je kada se asane izvode polako i kada su praćene opuštanjem. Yoga nisu asane i nije suština u snazi i fleksibilnosti. Asane su samo jedan o načina na koji pokrećemo energiju i otklanjamo energetske blokove. Cilj je svesnost, sjedinjenost.
Možda je od svega najbitnije da kažem da volim yogu. Od prvog susreta sa yogom imala sam onaj predivan utisak prepoznavanja, osećaj da je yoga stvorena za mene (ili sam ja stvorena za yogu?). U meni postoji kontradiktornost kada je yoga u pitanju (cela sam u kontrastima, a ovo je jedan od njih) – a to je ogroman strah i poštovanje prema širini i veličini onoga što yoga jeste, shvatanje koliko malo o svemu tome znam, i, sa druge strane, snažna težnja da drugima prenesem ono što sam na putu yoge saznala i osetila. Čovek prosto ima odgovornost da pokrene drugog na način na koji je sam bio jednom dotaknut, pokrenut na promenu. Put ka sebi jedini put kojim vredi ići. I ceo je u prepoznavanju da smo sve vreme tu.
~ Svi znamo gde smo. Ruka sama pokaže. Ali se i dalje tražimo na pogrešnim mestima, na pogrešan način. ~
Yoga. Umetnost pokreta. 